Tema o kojoj se neprekidno priča poslednjih par godina je pravopis na Internetu. Ako mislite da će ovo biti još jedan tekst koji propoveda kako Internet uništava srpski jezik, pravopis i kulturu i kako će zbog njega cela srpska nacija propasti i biti svedena na Beogradski pašaluk, varate se.

“Alo, ti gore, nepismeni, vrati se u osnovnu školu pa onda sedi za kompjuter, to se piše ovako a ne onako”.  Oko 3% svih komentara na forumima, blogovima i portalima na domaćem Internetu glase ovako, uz manje ili više varijacija.  Usled toga, u javnost se usadila ideja da je Internet poguban po jezik i da su mnogi korisnici Interneta neobrazovani propaliteti sa dva razreda osnovne škole.

U celoj toj postavci, kao akademski građanin i profesor na fakultetu logično bih trebao (umesto bi trebalo) da stanem na stranu odbrane našeg jezika i da podržim ovu teoriju. Ipak, mnogo više podržavam ove “nepismene”, a sada ću objasniti i zašto.

Kako mali Perica zamišlja pravopis

Većina ovih propovednika pravopisa zapravo ni ne znaju pravu suštinu jezika i pravopisa. To su ljudi koji imaju otprilike ovakvu predstavu o pravopisu: “Ako sam u školi na pismenom iz srpskog napisala neku reč pogrešno ili gramatički neispravno, učiteljica će mi crvenom hemijskom označiti grešku i ja ću dobiti ocenu manje.” Kad završe školu, ovim ljudima ostane u glavi loša ocena iz srpskog kad god napišu nešto drugačije od zvanično propisanog, i samim tim to je loše. I tu se njihova percepcija o pravopisu završava.

Nažalost, retko koji profesor srpskog svojoj deci kaže pravu istinu. A istina je sledeća: Jezik je živ i stalno se menja. Vrlo prosta i kratka rečenica, koju jako malo ljudi zaista razume. Ruku na srce, deca u školi nisu u tim godinama spremna da shvate tu istinu na pravi način. Zbog toga je mnogo lakše da im se plasira ideja o nepromenljivosti jezika, kao jednog dogmatski zakucanog sistema.

Kako je nastala fama oko uništavanja jezika na Internetu?

Pre svega, treba da razumemo da je ogromna većina grešaka u kucanju nastala slučajno. Ne zato što ljudi ne znaju kako se nešto piše, već zato što su u brzini pritisnuli pogrešno dugme na tastaturi i nisu to primetili. Klasičan pravopis koji se uči u školi odnosi se na pisanje olovkom. Grafitnom ili hemijskom. Normalno da će biti mnogo manje pravopisnih grešaka dok pišemo na papiru jer tu ne možemo da “omašimo slovo”.

Kako smo živeli dok nije bilo kompjutera? Pa, ako se sećate, u najvećem broju slučajeva, glavni cilj dok pišemo rukom bio je da napišemo to što brže, a ne što lepšim rukopisom. Ovaj nagon za brzim pisanjem pomaže ljudskoj vrsti da se što brže odvijaju svi procesi u društvu: Zahvaljujući brzom pisanju, brže se kreću redovi na šalterima, u domovima zdravlja, u sudskim procesima, jednom rečju sve ide brže.

Kada smo prešli na kompjutere, ljudski cilj je ostao isti – napisati željenu misao što brže. Većina ljudi u toj brzini omaši neko slovo, neki od njih to i primete pa kažu u sebi “prepraviću kasnije, neću sad da klikćem mišem i da brišem, izgubiću misao.” Kasnije, međutim, zaborave da preprave. Tako nastaje većina pravopisnih grešaka na Internetu. Sigurno ih i ovaj moj tekst ima nekoliko.

Osuđivanje ljudi koji su omašili slovo u kucanju na Internetu i nazivanje istih “nepismenim idiotima sa dva razreda osnovne” je isto kao da pokušavamo da osuđujemo ljude koji imaju loš rukopis. A koliko znam, među ljudima sa lošim rukopisom ima mnogih akademika, doktora nauka i ostalih vrhunskih intelektualaca.

Sa druge strane, imamo isfrustrirane pojedince ogromnog ega, želje za validacijom i uzdizanjem sebe, koji sede za svojim računarima kao zapeta puška i jedva čekaju da neko negde napravi jednu ovakvu grešku. Tog momenta oni su presrećni što su dobili priliku da još jednom uzdignu sebe iznad ostalih i da izmasturbiraju po sopstvenoj sujeti. Istog trenutka koriste tu priliku da opale šamar osobi sa druge strane koja je slučajno podmetnula obraz i pišu svoj čuveni komentar koji u sebi sadrži ključne reči poput “vrati se u prvi razred” i “idiote nepismeni”.

Profil ovih pravopisnih ego-manijaka je raznolik. Primetio sam da tu ima dosta neostvarenih svršenih ili nesvršenih studenata filologije, filozofije, političkih nauka i društvenih nauka generalno. S obzirom da nisu uspeli da ostvare svoje snove i postanu poznati pisci, lingvisti, kritičari, državnici, kopirajteri, Internet je odlična banja za lečenje njihovih frustracija. Svaka greška u kucanju neidentifikovanog Internet pojedinca je odličan povod da prospu na ekran svoju dozu mržnje prema celom svetu, i da nazovu dotičnog “nepismenom budalom”, dodajući, onako usput, “Ja sam diplomirani filolog i zato ću ja da ti kažem”, dok im onaj unutrašnji glas govori “Ipak nisi uzaludno studirao, evo prilike da iskoristiš svoju diplomu za proizvodnju neograničenog fast-fooda za svoju sujetu” . Iskren komentar bio bi “Ja sam diplomirani filolog koji je propao u životu, mrzim ceo svet i zato ću sad da se iživljavam nad vama”.

Greške u kucanju je najčešće lako primetiti. Ako je neko otkucao “neznam”, onda je veća verovatnoća da je to posledica nepoznavanja pravopisa. Sa druge strane, ako je neko napisao “biosam”  spojeno, onda su male šanse da je to zaista i želeo, uzevši u obzir da se radi o osobi koja zna da uključi kompjuter. Lično mislim da ovi “pravopis ego-manijaci” nisu glupi i da savršeno dobro znaju da li je neko pogrešio slučajno ili namerno u kucanju, ali svejedno koriste priliku da pokažu prstom u prestupnika, stavljajući tako do znanja ostatku sveta da bi kultura ovog naroda propala kad ne bi bilo njih – elitnog sloja leksički obrazovanih Internet pozornika koji patroliraju mrežom kako bi spasili Srbiju i njen jezik od uništenja.

Primera poput “biosam” je mnogo, mnogo, više od pravih, namernih pravopisnih grešaka. Prave greške su uglavnom već odavno poznate ustaljene greške i nema ih više od par desetina – “samnom”, “neznam”, i slično. Čak i tada, ne možemo biti sigurni da je namerna greška. Ja sam sto puta do sada u brzini otkucao “neznam” u raznim chatovima, i smatram da je to normalno.

Dakle, kada se izuzmu sve ove slučajne greške, pravih pravopisnih grešaka ima ipak daleko manje nego što kolektiva neostvarenih lingvista pokušava da predstavi javnosti.

Sledeća kategorija “kršenja pravopisa” koja se pogrešno predstavlja javnosti kao alarmantna je poigravanje sa slovima.

Igre sa rečima i slovima su primeri poput grupe na Fejsbuku koja se zove “Swi mi k0ji w0lim0 palachinke”. Što se mene tiče, ovo je jedna krajnje simpatična i bezazlena pojava – klinci se zezaju i imaju svoj interni “jezik koji nije za odrasle”. Ovo je nešto kao “Internet šatrovački” jezik. Šatrovački klinački jezik postoji u raznim varijacijama već decenijama i poguban je po srpski jezik isto koliko i praćka po teretni brod. Ipak, armija isfrustriranih “wanna be” lingvista i prosvetitelja (sad sam gotov, iskoristio sam englesku reč) koristi i ovu bezazlenu dečju igrariju da ukažu javnosti na “crni oblak uništenja koji se nadvio nad srpskim jezikom za koji je odgovoran Internet i Fejsbuk”.

Vrlo često pročitam kako neko najozbiljnije ispravlja i uči ovu decu da se npr. mrwica piše sa v a ne sa w. Kao da su ta deca retardirana pa to ne znaju. U 100% slučajeva ovakvi komentari govore isključivo o osobi koja ih upućuje – očigledno ima neki bes i frustraciju koji ne zna gde da kanališe, pa se iživljava i glumi nekog akademika i eksperta za srpki jezik pred nedužnom decom koja se igraju sa slovima.

I na kraju, poslednji oblik “rušenja jezika” je uvođenje stranih reči u izvornom obliku na engleskom jeziku. To su primeri poput “kopi-pejst”, “lajkovati komentar”, “inboks”, “LOL” i slično.

Zagovornici ove teorije zavere tvrde da će neprevođenje ovih reči izazvati kolaps našeg jezika i da se Vuk Karadžić i Dositej Obradović prevrnu u grobu svaku put kada neki Srbin izjavi da je “lajkovao” nečiji status. Ovde bih se zato vratio na rečenicu sa početka teksta: Jezik je živ i stalno se menja. Svaki normalan, neostrašćeni filolog zna za ovo.

Jezik jednog naroda konstantno zavisi od opšteg socio-tehnološkog diskursa u kome živimo i menja se čak i ovog trenutka dok ovo čitate. Neke od stranih reči koje sam upotrebio u ovom tekstu nekim pojedincima će biti zanimljive i krenuće da ih koriste. Svi ostali tekstovi koje neki drugi ljudi čitaju u ovom istom trenutku, ili dijalozi koje vode sa drugim ljudima, takođe sadrže neke strane reči koje ti ljudi upravo sada usvajaju. To će se dešavati i u narednih pet minuta, u narednih sat vremena, mesec dana, sto godina. Tako jezik evoluira i to je normalno. Inače bismo danas svi ovde još uvek pričali kao da recitujemo Oranje Marka Kraljevića.

Potrebno je da svi budemo potpuno svesni da se ovo dešava i da je to normalno. Strane engleske reči ulaze u naš jezik kao što su oduvek ulazile i turske, francuske, grčke itd. Nekad su ulazile zato što su Turci bili na vlasti u Srbiji, a danas ulaze zato što je neki tamo Amerikanac po imenu Bil Gejts napravio neki Windows koji ceo svet koristi. Te iste reči ulaze i u sve druge svetske jezike, i ne vidim zaista kako to šteti Srbiji kao naciji. Pre ko zna koliko godina u naš jezik su ušle turske reči poput sat, jastuk, komšija, čaj, kusur, itd itd. Voleo bih da mi neko od propovednika utopijsko-dogmatskog srpskog jezika objasni šta smo mi kao nacija izgubili time što su te reči ušle u naš jezik? Danas bismo bili svetska velesila da smo nekada davno izmislili/sačuvali svoju reč za jastuk?!

Prekinite da opsesivno-kompulsivno ponavljate “zašto na engleskom kad postoji reč za to u srpskom jeziku”. Ne postoji i pomirite se sa tim! Ako je ogromna većina ljudi opštim spontanim socio-lingvističkim konsenzusom odlučila da će se nešto zvati “pejst” a ne “nalepi”, onda je to tako za vjeki vjekov, i to ne može da promeni više nikada nijedan ekspertski tim ili nevladina organizacija za očuvanje jezika. Pomirite se sa tim ili se preselite na vrh neke planine i čitajte do kraja života Zidanje Skadra i Ženidbu kralja Vukašina dok se svet razvija i napreduje brže nego ikad.

U svakom slučaju smatram da je zbog blogova i totalnog self-publishinga na sve strane više skoro nemoguće kontrolisati jezik, i da samo možemo da sedimo i da posmatramo šta se sa njim dešava. Drugo je bilo kad su novine i TV bile jedini kanal komunikacije, postojali su lektori i mogla je da se “drži voda”.

Poseban problem je insistiranje na “piši kao što govoriš” principu kada su u pitanju imena stranih brendova.

Ako otvorite neke od domaćih medija i krenete da čitate tekstove iz domena tehnologije, naletećete na pojmove poput “Epl” i “Ajfon”. Koja je to gigantska kompanija EPL kad nisam u životu čuo za nju?! Ne, zaista, kad čitam ovakve tekstove zamišljam da ih piše neki Titov akademik nauka od sto dvadeset godina. Ustvari, pre će biti da ih piše neko normalan ko se nervira svaki put kad mora da napiše reč “Ajfon”, dok mu pomenuti akademik sedi nad glavom.

Dakle, krajnje je vreme da se apdejtuje…. pardon, ažurira pravilnik srpskog jezika i da se ozvaniči njegovo realno stanje. Zaista, kada je Vuk Karadžić bio živ, brendovi nisu postojali, tako da je sasvim opravdano da se njegovo pravilo naruši u ovom slučaju, bez bojazni da će se on prevrnuti u grobu. Štaviše, da Vuk Karadžić DANAS može da ustane iz mrtvih, došao bi i rekao “Alo, ljudi, narod vam se smeje, napišite lepo iPhone kao što sav običan svet piše, treba da budete neki autoritet ovom narodu a ne da se sprdaju sa vama!”. Čovek je bio reformator i progresivan tip, žestoko se borio za ozvaničavanje narodnog jezika i sigurno bi to uradio.

Štaviše, u vreme kada je Vuk Karadžić pokušavao da reformiše srpski jezik, sitaucija je bila identična kao danas: zvanični književni jezik bio je jezik kojim se služila i koji je branila tadašnja intelektualna elita i šačica nadobudnih intelektualaca. Oni su uporno pokušavali “na silu” da drže neka od pravila starog jezika, iako se običan narodni jezik već uveliko razlikovao od toga. Vuk Karadžić je samo pokušavao da ozvaniči jezik kojim je običan narod već uveliko govorio, dok su književnici i akademici sve više običnom svetu zvučali kao vanzemaljci. Najljući protivnici Vuka govorili su da on svojim reformama pokušava da uvede katoličku veru i zapadnjačku kulturu u Srbiju i da će to biti kraj pravoslavlja. Kao što vidite, istorija se ponavlja. Ako neko ne veruje, može da pročita o tome na Wikipediji, pasus “Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost“.

Sa imenima poznatih ličnosti je već drugačiji slučaj. Tu i dalje preovlađuje struja koja piše imena poznatih ličnosti “po Vuku”, tj. u većini slučajeva ljudi će u svakodnevnom kuckanju napisati “Anđelina Džoli” a ne “Angelina Jolie”.

Zvanični srpski jezik inače, dozvoljava pisanje i izvornog i prilagođenog oblika, bar kada je latinica u pitanju. Dakle, pravilno je napisati i iPhone i Ajfon, i Angelina Jolie i Anđelina Džoli. Nije mi jasno onda, zašto glavni mediji i dalje uporno brendove pišu u prilagođenom obliku.

Onog momenta kada bi se na nekom mladalačkom sajtu pojavile reči poput Guči, Ajfon, Mis Siksti, Fešn Ti-Vi, taj sajt bi počeo da zvuči kao “Bazar” ili “Politika” i bila bi više namenjena mamama i bakama sadašnjih čitateljki. Opet, postoje izuzeci, na primer “Luj Viton” se najčešće piše u adaptiranoj verziji, umesto Louis Vuitton. Dakle, univerzalnog pravila nema, a naš jezik dozvoljava i jednu i drugu formu, i sve je u redu i “po pravopisu”.

Ovaj tekst je bio dosta dugačak, ali ako bih morao da ga sumiram u jednu suštinsku rečenicu, onda bi to bilo: Ne postoji uništavanje pravopisa na Internetu. Postoje samo pojedinci željni samodokazivanja koji od muve prave slona.

I na kraju, slobodno možete da bukmarkujete ovaj tekst – kad god vas neko, negde, na forumu, blogu, portalu, nazove neopravdano nepismenim uništiteljem sprskog jezika, možete da mu odgovorite tako što mu pošaljete link ka ovom tekstu.

Hiljade i hiljade ljudi može pročitati ovaj tekst i prepoznati u njemu sebe, a to će im to možda pomoći da se osveste, da se manu ćorava posla i da svoje znanje preusmere na bavljenje pametnijim stvarima.

******************************************************

Update:

Sad sam se setio i jedne priče, mislim da će vam biti od koristi. Poučna je. Pročitajte:

Pre mnogo godina jedna moja prijateljica mi je skrenula pažnju da nije pravilno reći “evo me kući”, već je pravilno “evo me kod kuće”.

Ja sam tada naravno bio mlad i pun želje za dokazivanjem u društvu, pa sam brže bolje usvojio ovo pravilo i zatim koristio svaku priliku da ispravljam sve svoje prijatelje, rođake, poslovne saradnike. Onog momenta kada bi oni izgovorili “Evo me kući”, ja bih momentalno odbrusio podignutog nosa: “Ej, samo da znaš, to nije pravilno. Po pravilima srpskog jezika treba reći Evo me kod kuće“.

Ljudi su najčešće bili zbunjeni kad bi im to rekao, a neki od njih bi se osetili postiđeni i manji od makovog zrna. A ja sam se hranio njihovim stidom. Bio sam oduševljen što u tim situacijama ispadam kao neki mnogo obrazovani lik koji je pametniji od njih i hranio sam svoju sujetu sa tom “kod kuće – kući” klopkom na svakom koraku. Bio sam, dakle, prototip ove “lingvističke pijavice” koju opisujem u tekstu, i  koristio sam svaku priliku da isisam energiju od normalnih ljudi zarad sitnog uzdizanja svog ega.

Mnogo godina kasnije, kada sam sazreo, postao uspešan i otarasio se zauvek svoje sujete i potrebe da pomoću sitnih moždanih trikova pumpam svoju vrednost u društvu, jednostavno sam prestao ovo da radim. Postalo mi je čak mučno kada se setim kakav sam bio.  Povrh svega, izbacio sam namerno iz govora “pravilnu” frazu “Kod kuće” i vratio se na staro “Evo me kući”. Tako mi je bilo nekako prijatnije, osećao sam se ponovo blizak ljudima a ne kao neki nadmeni elitista. Kasnije sam pročitao da vrhunski filolozi sve više smatraju da ova “nepravilna verzija” treba da se legalizuje kao izuzetak u jeziku jer je najveći broj ljudi koristi.

Zato, sledeći put kada krenete da “branite svoj jezik” dobro udahnite, razmislite, i zapitajte da li to ustvari vaša podsvest želi vašem egu malo da pridoda na značaju. Šta je to što vas zaista nagoni da “branite jezik” nalaženjem ovakvih “dlaka u jajetu”? Propašće Srbija možda? Ova zemlja i njena kultura će mnogo više koristi od vas imati ako tu energiju usmerite na nešto produktivno.