S obzirom da je moj poslednji tekst o pravopisu izazvao lavinu reakcija i oprečnih mišljenja, istražio sam malo psihologiju “Internet prepucavanja” i došao da zanimljivih saznanja. Svi mi imamo manju ili veću tendenciju da gubimo svoje dragoceno vreme u začaranim krugovima rasprava na Internetu, a ovaj tekst može da nam pomogne, jer ćemo shvatiti šta se prilikom toga dešava sa našim mozgovima.
Psihologija uverenja je oblast koja savršeno objašnjava fenomenologiju “Internet prepucavanja”, i evo šta se tu ustvari dešava:
Veliki deo “žučnih rasprava” na Internetu, o politici, braku, ljubavi, jeziku, naciji, je ustvari pokušaj promene nečijih uverenja.
Najprostije rečeno – sa jedne strane imamo osobu ili ljude koje podržavaju jedno uverenje, sa druge strane ljude koji podržavaju drugo uverenje. Cilj svake od tih rasprava je da druga strana promeni svoje uverenje.
E sad, da vas pitam nešto.
Koliko puta u životu na Internetu ste doživeli da se ovo desi?
Koliko puta ste doživeli da u ovim raspravama jedna od “zaraćenih strana” napiše “E, znaš šta, gledam sad ovo što si mi napisao, i da znaš, u pravu si. Tako je kao što ti kažeš“.
Ja lično ovo nisam doživeo apsolutno nikada. A sada, čitajući psihologiju uverenja shvatio sam i zašto.
Dakle, iz iskustva znamo da nisu svi ljudi potpuno zadrti, i kada pričamo sa njima oči u oči, ponekad doživimo da promene svoja uverenja. Mi im iznesemo argumente, i oni promene stav. Ali iz nekog razloga, ti isti ljudi na Internetu neće to nikada uraditi. A evo i zašto:
Postoji jedan sociopsihološki princip koji se zove “očuvanje uverenja u javnosti“, a koji najprostijim jezikom glasi: “Ljudi će mnogo teže promeniti svoja uverenja u javnosti nego nasamo.”
Ljudi menjaju svoja uverenja i to se dešava i “najčvršćima”. Ali u tim trenucima, dok to rade, oni najradije žele da niko ne zna za to, ili bar što manje ljudi. Što više ljudi zna da mi imamo neko uverenje, to se više smanjuju šanse da od tog uverenja ikada odustanemo. Rađeni su razni sociopsihološki eksperimenti koji potvrđuju ovu tvrdnju. U pitanju je čist strah od “blamiranja” u javnosti, i nekako je i logično.
Razmišljajući na ovu temu, zaključio sam da je za ljude promena uverenja jednaka jednom drugom “intimno-stidljivom” činu, kao što je vršenje nužde.
Paralela je više nego dobra – recimo da vam je “prigustilo” i da se nalazite u parku u 5 ujutru i nema žive duše nigde unaokolo, osim jednog penzionera koji tamo negde u daljini hrani golubove. Većina ljudi će bez ikakvih problema da obavi dotičnu radnju bez ikakve dileme. Sad, zamislite, da u tom istom parku sve vrvi od ljudi. Oni prolaze pored vas, gledaju vas, neko od njih vas možda i poznaje. Da li ćete postupiti na isti način?
Ista stvar se dešava na Internetu. Onog momenta kada je neko napisao svoje uverenje na forumu, blogu, gde god, on zna da to potencijalno vidi stotine hiljada ljudi i jako su male šanse da on to svoje uverenje ikada promeni. To bi bilo identično kao da od čoveka tražimo da mokri pored bandere nasred Knez Mihajlove ulice.
Fascinantno je da se ista stvar dešava čak i kada u raspravama učestvuju ljudi pod potpuno lažnim pseudonimima. Toliko je jak ovaj osećaj da ne možemo da mu se odupremo čak ni kada smo potpuno anonimni. Vezano za metaforu o mokrenju, pada mi na pamet odličan primer – sećate se onog javnog WC-a sa providnim staklima u Švajcarskoj (na donjoj slici)? Stakla su napravljena tako da vi možete da vidite sve ljude napolju a oni vas ne mogu. Pa ipak, jako je teško opustiti se u ovom WC-u, i sve i da uspeju da izvrše željenu radnju, većina ljudi oseća nelagodnost skoro kao da su na otvorenom prostoru.
Isto je i sa lažnim pseudonimima. U tim raspravama vi ste možda Paja Patak, Dart Vejder, Agent Molder… ali vaš mozak nije toga svestan, strah od promene uverenja je isti kao da ste potpisani punim imenom i prezimenom sa JMBG-om.
Meni se ovo desilo pre 5-6 godina. Na nekom forumu sam odvalio da je laptop brži od desktop kompjutera, i iako se pojavilo na desetine komentara koji objektivno pobijaju moje uverenje, ja sam se držao svog uverenja do poslednjeg atoma snage i potkrepljivao ga najneverovatnijim dokazima. Gubio sam vreme tražeći po Guglu neke glupe i poluistinite primere u korist svog uverenja, i stavljao sam te linkove na forum ljudima koji su realno imali sto puta bolje argumente. Danas, naravno, priznajem da nisam bio u pravu (hm, jesam li ja to upravo piškio pred svojim čitaocima?) :)
Kako da koristimo ovo saznanje ubuduće?
Ukoliko zaista želite da osoba promeni uverenje, pošaljite joj privatnu poruku, nemojte je napasti u javnosti. Javni poziv na promenu uverenja je potpuno uzaludan, ma koliko vaši argumenti bili dobri. Isterivanje pravopisne pravde na Internetu o kojoj sam pisao u prethodnom tekstu je odličan primer – čak i kada se radi o očiglednim greškama poput “neznam” ili “samnom”, ljudi će pre umreti nego da u javnosti priznaju grešku. Ako zaista želite da ta osoba nauči da piše, nemojte pokušavati javno da joj ukazujete na grešku!
Ovo ponekad nije lako – treba da se odupremo svojoj sujeti i želji da ispadnemo u javnosti neko ko “zna bolje” – ali, da li vam je cilj da ispadnete faca ili da osoba kojoj pričate promeni svoje uverenje? Niko nije na ovo imun, meni se više puta desilo da sam javno napao nekoga iako sam mogao da pošaljem privatnu poruku.
Ovo saznanje može da se koristi i za manipulaciju ljudima. Kako? Pa, kao što vidite, ukoliko namerno želite da nekog “zacementirate” u nekom uverenju, dovoljno je da ga navedete da iznese to svoje uverenje javno. Istog momenta, šanse da ubuduće promeni to uverenje drastično se smanjuju :)
I na kraju, slobodno možete link ka ovom tekstu proslediti na svaki forum, blog, portal, na kome dođe do beskonačnog prepucavanja. Moglo bi da pomogne mnogim talentovanim ljudima koji gube svoje dragoceno vreme u Internet raspravama, umesto da rade nešto pametnije. Hvala.
19 Responses
Ja sam imao prilike da na internutu dozivim promenu misljenja. Valjda sam imao srecu da komuniciram sa takvim ljudima koji su spremni da priznaju kad nisu u pravu. I sam sam vise puta priznao da sam pogresio ili promenio misljenje o necemu posle diskusija. Ja na to ne gledam kao na blamiranje ili poraz.
Ovaj tekst je prijatno iznenađenje na “domaćem” Webu. Bilo je par trenutaka kada sam možda i imala mesta da u neku reč posumnjam… dok nisi piškio pred svima nama. Pozdravljam i poštujem, nadam se da će i drugi.
I samo da dodam da sam i ja imala prilike više puta da online doživim i promenu mišljenja i potvrdu tipa, “Potpuno se slažem.” Obožavam diskusije on-line i off-line, daleko od toga da moram da bude u pravu, najbolji osećaj je kad se nađemo na pola i svi nešto iz diskusije ponesemo.
Fenomenalan članak, RT od mene. Potpuno se slažem i totalno je u skladu sa mojim ličnim stavom da se ne prepucavam ni sa kim na forumima ukoliko nas napadne, kritikuje ili slično jer jednostavno neću nikome promeniti mišljenje javno. Idem i korak dalje – total ignore!
Ljudi kojima je stalo do nas mogu nas na kafi ili mailu kontaktirati i natenane raspreviti sve nedoumice. Ostali ignore. Jednostavno ne verujem u parlamentarizam na web-u.
Zaista se nikada ne prepirem preko neta – to mi dodje kao da se svadjam sa zidom. U ovom slucaju – sa monitorom. Meni nista ne predstavlja ime sa druge strane. Ukoliko uopste ne poznajem osobu, nema mi ni smisla da je u bilo sta ubedjujem/svadjam se/raspravljam se/sta li vec spada u kategoriju gore-pomenutog… Da, ostavicu misljenje ako smatram da je vredno to da radim (ako ga ne ostavim ne znaci da nisam citala tekst i da nesto o tome ne mislim, samo ne pribegavam uvek tome da misljenje i javno iznesem).
Mozda sam se ja malo vise bazirala na svadje u ovom svom komentaru – jer sam imala priliku neke da vidim tj. citam. To izbegavam u potpunosti.
Konstruktivna rasprava je uvek ok, covek moze nesto i da nauci. Ja nemam problem da priznam ako sam promenila misljenje – ovako ili onako.
Baš iz ovog razloga se prepucavam isključivo ‘face to face’. Ja svoje argumente ispaljujem automatski, a protivnik nije u mogućnosti da ‘progugla’ i ispadne pametniji.
Na kraju krajeva, biram sagovornike, na internetu svaka budala ima pravo glasa.
Истина. Тешко је променити некога, ако је ствар до уверења. :)
Meni se desilo više puta da mi neko dokaže da nisam u pravu i da to priznam. Čak mi se desilo i da promenim mišljenje, a da se kasnije ispostavi da sam ipak bio u pravu. Ispravno je da osoba brani svoj stav i da iznosi argumente koji ga podržavaju. Ispravno je i da druga strana iznosi kontra argumente.
Problem nastaje jer ljudi vole da se dele na dve strane (za i protiv), gledaju crno belo, ne čitaju pažljivo napisan tekst i zbog anonimnosti postaju skloni vređanju.
Naše društvo ne ume da razgovara. Takvo ponašanje je prisutno na masovnim medijima. Vrlo retki su primeri na TV-u da sagovornici razgovaraju, iznose argumente i poštuju razlike. Svađalačko, bolje rečeno inadžijsko, ponašanje se promoviše i usađuje se u kulturni obrazac naroda.
Nista novo. Posle gotovo 20tak+ godina na Internetu a pre toga jos par godina na drugim mrezama, bilo da je blog, forum, mail lista ili neki drugi metod grupnog konjmuniciranja uvek je necije misljenje objavljeno zatim podlozno kritici. Uvek je neko povredjen necim, uvek je neko pametan. Uvek postoji neko tvrdoglav i uvek postoje advokati i zagovornici mira. Jos davno ovu pojavu u News-Grupama su nazvali “Flames”. Zapale se ljudi i zapadnu u beskonacnu a i besmislenu petlju.
Ima divan tekst na everything2.com koji govori o usponu i padu online grupa, stoji tamo okacen poslednjih 10tak godina… a tako je bilo i pre 20. Bice da se iste teme ponavljaju jer nam tehnologija nece resiti ljudske probleme iako stalno gledamo na tu stranu.
Hmm..malo je sve to komplikovanije nego sto si ti to prikazao, a crno /bele podele ne piju vodu nikako i nigde kada je o ponasanju individua rec kako in RL tako ni na Internetu. Drugim recima, mnogo faktora tu igra u tome da li ce doci do promene uverenja i da li ce isto biti prezentovano u javnosti – od jacine uverenja, tipa licnosti, nacina na koji se to razuveravanje vrsi, kredibiliteta (pravog ili percepiranog) sagovornika…itd itd..
Kada je o Internet komunikaciji rec, uz celu njenu specificnost i ogranicenost, kultura pisane komunikacije tu igra veliku ulogu (uz izostanak neverbalne). Mnogi ljudi prosto nisu u stanju da komuniciraju na asertivan nacin u situaciji kada su misljenja suprotstavljena… a narocito ukoliko polaze od predubedjenja da:
“Svaka rasprava na Internetu, o politici, braku, ljubavi, jeziku, naciji, je ustvari pokušaj promene nečijih uverenja.”
i
“Cilj svake od tih rasprava je da druga strana promeni svoje uverenje.”
Ukoliko se ovo uzme kao pravilo (a ne kao licni stav pisca), onda je zaista i nemoguce voditi asertivnu konverzaciju uz uvazavanje sagovornika uprkos neslaganju u misljenjima. A ljudi (poneki) ipak znaju i tako da diskutuju. :)
Sa pravim sagovornikom razmena argumenata i konstruktivna diskusija je pravo zadovoljstvo, bez cilja da se toj osobi ispere mozak i promeni misljenje, vec samo da se sagleda i drugaciji ugao posmatranja. Naravno, za takvu vrstu online diskusija mora da postoji vrlo visoka kultura pisane komunikacije.
Kao osoba ciji je hobi svadjanje sa ljudima na netu, mogu reci da si poprilicno upravu.
Mada ima jedna vrlo bitna stvar vezana za pravopis. Kad neko nekog ispravi javno za pravopis, to ne radi da bi ga naucio, nego da bi ga ponizio i smanjio mu kredibilitet. To je klasican ad hominem u diskusijama: ako nemas argumente da opovrgnes stav sagovornika, napadaj licnost tog sagovornika. A najlakse je preko pismenosti, jer ljudi jako grese u kucanju
Postoje ljudi kojima je unapred cilj da cvrsto brane svoje uverenje u nekoj diskusiji na netu, ne zato sto veruju u njega, vec zato da bi se sto vise ljudi ukljucilo, u pokusaju da to uverenje opovrgnu. Njih jednostavno zabavlja da diskredituju ljude, uzivaju u tome da dokazuju da su oni obrazovaniji, pametniji, dosetljiviji, mudriji itd. te da im niko ne moze nista osporiti.
Njima je cilj da diskusija traje i traje … da imaju sto vise sansi da nekome dokazuju da nije u pravu, da budu sto vise i sto duze u centru paznje, da se citava diskusija vrti oko njihovih stavova i da na kraju oni … kad se normalni ljudi zamore i odustanu , dozive (po njihovom misljenju) trijumf svojih uverenja. Znaci, njima nije vazno sta druga strana ima da kaze, nego da to na svaki nacin opovrgnu i time dokazu “velikom broju ljudi”, da su oni superiorniji u svakom pogledu.
Cesto su ti “profesionalni oportunisti”, inteligentni i obrazovani ljudi, koji iz nekog razloga nisu dobili potvrdu svojih vrednosti u stvarnom zivotu… zbog toga su ozlojedjeni i duboko frustrirani. Tako da je u krajnjoj liniji, osecanje inferiornosti, ono sto ih nagoni da ostaju cvrsto na svojoj poziciji i da svima dokazuju da su oni u pravu.
@Nikolina
Slažem se sa ispravkom. Upravo sam izmenio tekst, pa umesto “Svaka rasprava na Internetu” piše “Veliki deo žučnih rasprava na Internetu”. Slažem se da ima i konstruktivnih dijaloga. Kada dođe do nagomilavanja negativne energije (a to se oseća) onda se skoro uvek radi o ovome.
Podsetilo me ovo na jedan aforizam od pre sto godina: “Samo budala menja mišljenje svakih pet minuta – a samo VELIKA budala ga NIKAD ne menja”
ceo tekst u jednoj slici
http://imgs.xkcd.com/comics/duty_calls.png
Ova tvrdnja o menjanju mišljenja podseti me na brak, i u njega mnogi ulaze, misleći da će promeniti drugu osobu. Problem!
Moje iskustvo u net komunikaciji je raznoliko, imala sam prilike da sasvim kvalitetno pričam i diskutujem s drugima, čak sam mnoge stavove godinama promenila (ne uvek direktno i odmah, ali jesam).
Priznajem, imala sam i ispade kada sam dopuštala upravo da udjem u rasprave s ljudima čija komunikacija nije dovoljno tolerantna da istrpe raztličito mišljenje, pa su te rasprave bivale besmislene. Srećom, brzo sam se okanula toga.
Internet može da bude divno mesto za razmenu mnogih mišljenja, kvalitetne rasprave o pitanjima o kojima u realnom životu ne bi možda ni pričao, ali taj nedostatak gestova, neverbalne komunikacije se baš oseti, između ostalog i drugačijim reakcijama na tuđe mišljenje.
Sve ovo ne spori da ima ljudi kojima je to vid zabave i ubijanja vremena i verujem da se nevidjeno zabavljaju. Ali ne verujem da ih je mnogo, ni da su većina.
Pre prepucavanja… ja uvek pogledam ovu sliku, i onda razmislim da li je bas potrebno da nesto kazem.
http://funny.picturepie.com/images/arguing_internet_retarded.jpg
Cini mi se da su anonimusi na netu mnogo hrabriji nego sto su u realnosti, a posebno me iritira cinjenica da su spremni da se svadjaju i da vredjaju i to sve zbog necijih drugacijih uverenja. Meni se cak desavalo (posebno na politickim forumima) da mi neko preti samo zato sto sam drugacijeg opredeljenja. To pravdam cinjenicom da je vecina ljudi u realnom zivotu frustrirana i nemocna pred svojim problemima, i nalazi bar neki prostor gde moze da bude, bar po svom misljenju, superiornija od drugih…
Isto kao i u menadžmentu ili HRM (Human Resources Management).
Pohvale pojedincu se daju pred celim timom,
a kritike u 4 oka!