U ovom tekstu ću vam otkriti jednu malu tajnu koju često primenjujem dok pišem, a za koju mi je trebalo mnogo godina da je dokučim. Primetio sam da sličan princip, svesno ili nesvesno, primenjuju mnogi ljudi na domaćem i stranom webu koji su okarakterisani kao “ljudi koji pišu zanimljive i duhovite tekstove”. Primena ovog pravila može značajno da digne kvalitet i čitanost vaših tekstova, bilo da pišete ozbiljno ili satirično.

Struktura humora

Mnogi ljudi žive u zabludi da je humor i duhovito pisanje stvar talenta, nešto sa čime se “čovek rodi”. Istina je poprilično drugačija: dobar humor je uglavnom posledica poštovanja nekih pravila za koju većina ljudi i ne zna da postoje, i nešto manje talenta, rekao bih da je odnos 60-40. Ljudi koji su završili dramaturgiju znaju za ovu “tajnu”, i postoji bezbroj knjiga na temu kreiranja humora.

Lično sam čitao neke od tih knjiga, ali nažalost tek nakon što sam otkrio mnoga od tih pravila na svojoj grbači, metodom pokušaja i pogreške koja je trajala godinama. Metodologija kreiranja humora ima mnogo pravila, i ko želi da unapredi kvalitet svojih tekstova, definitivno bi trebao da pročita bar 2-3 ove knjige. Ja bih vam sada ovde predstavio jedan konkretan metod do koga sam došao i koji je dobrim delom zaslužan za to što moji tekstovi imaju toliko “lajkova” i dobijaju epitet “duhovitih” od strane mnogih čitalaca.

Primetio sam da ovaj sličan metod koriste mnogi ljudi koje lično poznajem i koje takođe “bije glas” da imaju duhovite tekstove: Tarzanija,  Preduhitrivač na Tviteru, Strongman, Amitz E Dulniker,  Njuz.net:, Čuveni The Oatmeal stalno primenjuje ovaj princip. To naravno nije jedini mehanizam koji ovi ljudi koriste, jer opet podvlačim, ima mnogo aspekata humora i kreativnog pisanja, ali ovo je jedan od njih.

O čemu se zapravo radi?

Stereotipi

Pre mnogo godina upitao sam Mićka Ljubičića, čuvenog pisca Indeksovog Radio Pozorišta, u čemu je tajna humora, a on mi je kratko odgovorio: “Stereotipi”. Stereotipi su neka očekivana ponašanja određenih ljudi ili grupa ljudi u društvu shodno njihovom godištu, polu, poreklu, profesiji, i slično. Na primer, “plavuše su glupe” ili “Vojvođani su usporeni“. Humor nastaje kada se poigravamo sa ovim stereotipima i kada ih ubacujemo u odgovarajući kontekst.

Jedan od glavnih uzroka zbog kojih nastaje loš humor i dosadni tekstovi generalno je korišćenje izvikanih stereotipa.

Izvikani stereotipi su oni koji su bezbroj puta već obrađeni i prežvakani u raznim vicevima, TV serijama i filmovima i svakodnevnom životu generalno. Jedan od uslova za stvaranje kvalitetnog teksta je da vaše pisanje bude što više oslobođeno od prisustva izvikanih stereotipa.

Primera radi, to su stereotipi poput “snaje i svekrve se svađaju”, “crnogorci su lenji”, “stariji muškarci su impotentni”, i tako dalje. Ovo su banalni primeri i možete ih zateći u TV emisijama kao što su “Kursadžije”, i većini “narodskih” TV serija na RTS-u.

Suprotno od toga, dobitna kombinacija za duhovit tekst jeste u tome da vam tekstovi sadrže što više mladih, sitnih i neizvikanih stereotipa, odnosno zakonitosti u društvu koje su tek počele da se pojavljuju ili koje postoje duže, ali su slabo ili nikako iskorištavane do sada . Na primer:

– “Slučajni lajk” – kada neko uhodi profil na Instagramu osobe koju mrzi pa slučajno lajkuje sliku i “oda svoje prisustvo”

– Srpske folk pevačice masovno čitaju Paola Koelja

– Muškarci koji rade u državnoj administraciji voze “Dačija” automobile

– Stariji novokomponovani bogataši često nose “foto-grej” naočare

– Veliki broj kuća u predgrađu Beograda nisu omalterisane da bi se u katastru vodile kao nedovršene zbog manjeg poreza

– “Batice” koji izađu u separe na splav nose bele košulje na kose pruge

I tako dalje. Primera je bezbroj. Zajednička karakteristika mnogih dobrih tekstova jeste u tome da sadrže ove mlade i manje poznate stereotipe. S tim u vezi, smislio sam jedno pravilo koje primenjujem da bih došao do njih, a koje bih nazvao “pravilo tri ponavljanja”.

Pravilo tri ponavljanja stereotipa

Vrlo jednostavno: Ukoliko ste neku pojavu u društvu primetili više od tri puta, to je dobar stereotip koji može da uđe u tekst. Jer, ako ste vi nešto videli tri puta, onda su velike šanse da su mnogi vaši čitaoci takođe videli tu pojavu nekoliko puta. Čitalac vašeg teksta osetiće radost i sreću, pomisliće “jao, da, ovo sam i ja primetio”, i odjednom vaš tekst postaje ujedinitelj, medij kroz koji se pronalaze hiljade i hiljade ljudi radosni zbog činjenice da nisu usamljeni u svom otkriću i da postoji još bića u univerzumu koja su došla do istog opažanja. Nekoliko takvih stereotipa u vašem tekstu, uz dobru temu i kvalitetno pisanje generalno – i možete imati tekst sa nekoliko hilljada “lajkova”.

Gde ljudi često greše? Pa, pre svega, najčešća greška je u korišćenju već zasićenih stereotipa, kao što rade “Kursadžije”. U stvari, sve zavisi od ciljne grupe. “Kursadžije” su namenjene najneobrazovanijem sloju društva, ljudima koji u životu ništa novo ne saznaju, ne čitaju, ne putuju, pa onda u njihovim glavama i ne postoje nikakvi “novi stereotipi” koji bi im bili duhoviti. Umesto toga, autorima Kursadžija ne preostaje ništa drugo nego da koriste “komplet” od dvadesetak prepotopskih stereotipa koji su tim ljudima poznati: snaju i svekrvu, glupog Bosanca, škrtog Piroćanca, posvađane kumove, i slično.

Sa druge strane, rekao bih da su ljudi koji koriste Internet poprilično radoznali. Oni svakog dana upijaju ogromnu količinu novih informacija i obraćaju pažnju na sve novonastale detalje u svetu oko sebe, stoga je referisanje na ove “mikrostereotipe” u tekstu odličan način da ljudima prenesete ideje u svojim tekstovima, bilo da su oni ozbiljni ili neozbiljni.

Eto, to je cela tajna :)

Kako “odmeriti ” stereotip?

Odmah da vam kažem, iako ovo pravilo deluje krajnje jednostavno, jako ga je teško primenjivati u praksi. Pre svega, potrebno je da vi u mozgu imate ogromnu “bazu” svih ovih sitnih stereotipa kroz koju prolazite dok pišete i birate koji od njih da ubacite u tekst. Da biste imali veliku bazu u glavi, potrebno je da vam praktično 0-24 mozak bude u “režimu sakupljanja podataka”, svakog dana u godini. Nekim ljudima, poput mene, to jednostavno leži i prija, a neke iscrpljuje i ne mogu da se bave time.

Drugim rečima, gde god da se nalazim, i sa kojim god ljudima da sam u društvu, sve vreme “snimam podatke”. Posmatram ljude, njihove pokrete, odnose među ljudima, kako su obučeni, šta pričaju, šta ih zanima, sve vizuelne informacije, zvuke, mirise, upoređujem to sa svim podacima koje sam sakupio u prošlosti i kada uočim zakonitost (više od 3 ponavljanja) moj mozak to negde u podsvesti zabeleži kao stereotip. Kasnije kada sedim i pišem, jednostavno vrtim po glavi sve mikrostereotipe vezane za temu o kojoj pišem i ubacujem ih u tekst.

Dakle, uopšte nije lako primenjivati ovo pravilo.

Dalje, i kada pišete sa “punom bazom”, uvek je problem kopati po njoj i tražiti stvari koje ćete ubaciti u tekst. Svaka referenca na koju pomislim kod mene prvo prolazi kroz filter: “da li je previše ljudi čulo za ovo”. Ako jeste, onda neće ući u tekst. Ponekad mi treba i po desetak minuta da se setim nečega što odgovara. I naravno, nešto će biti pogodak, a nešto ne. Jako je teško pisati.

Često vidim da ljudi prave jednu suprotnu grešku, a to je da ubacuju u tekst nešto što je samo za njih stereotip. Ne smete ubaciti u tekst referencu na nešto što se samo vama jedanput desilo, onda postajete klasičan ego-trip pisac. Isto kao što tekst ne sme da sadrži previše “izvikane” Kursadžijske stereotipe, ne sme da sadrži i potpuno nepoznate. U oba slučaja, tekst je jednako dosadan. Ovo je čest slučaj kod nekih “elitističkih” pisaca koji ubacuju u svoje tekstove stereotipe samo njima poznate, i posle kada niko ne čita njihove tekstove kukaju okolo kako su svi drugi mainstream a “ja sam intelektualac koga niko ne čita jer je ovaj narod glup i zatucan“.

Sve je stvar vaganja. Znači, ako ste videli nešto više od 3 puta, to je stereotip. Ali gde je gornja granica? Da li je to 30, 40, 100 ponavljanja? U kom momentu nešto postaje toliko uobičajeno da neće izazvati nikakvu reakciju kod čitaoca?

Odgovor nije lak i tu već nema jasne granice. Najbolje je da idete po osećaju. Dakle, ako ste svesni da odavno već i vrapci na grani znaju za neku pojavu, da je već napisano milion tekstova u kojima se to pominje, onda treba izbegavati. Zato je najsigurnije koristiti ove “mlade” stereotipe. Drugo, uvek treba uzeti u obzir i ciljnu grupu za koju pišete. Postoje neki stereotipi koji su vezani samo za određene profesije, godišta, lokacije… istražite malo forume na kojima se kreću ljudi iz vaše ciljne grupe pre nego što pišete tekst i možete uočiti gomilu mladih stereotipa za koje niste ni znali da postoje.

Pala mi je na pamet jedna metafora: stereotip je kao voće. Ukoliko je previše zelen, još nije za jelo i kiseo je. Najbolji je kad je sveže sazreo, a kada postane zastareo, truo i gnjio onda je ljigav i prezašećeren.

Primena na druge oblasti

Ovu ideju i pravilo tri ponavljanja stereotipa lično primenjujem na sve što radim. Kreiranje i vođenje brendova, dizajn, pisanje copy-a na prodajnim stranicama, i tako dalje. Generalno, ljudi vole ove reference na slabo poznate i male stvari iz našeg okruženja, jer su sve to mala otkrića u nastajanju.

Naravno, daleko od toga da je samo ovo dovoljno da vam tekstovi budu zanimljivi. Ovo je samo jedna dobra fora, a ima tu još puno drugih pravila. Ko želi da usavršava znanje, ima dosta knjiga o humoru, satiri, i poigravanju sa stereotipima, još od Antičke Grčke do danas.

Želim vam puno uspeha u pisanju :)